Пречишћавање отпадних вода (углавном градска канализација и неке индустријске отпадне воде) се генерално може поделити на три нивоа на основу степена потребног третмана.
Примарни третман има за циљ уклањање суспендованих чврстих материја из отпадних вода. У ту сврху се обично користе методе физичког лечења. Типично, након примарног третмана, стопа уклањања суспендованих чврстих материја је 70%–80%, док је брзина уклањања биохемијске потражње за кисеоником (БОД) само око 25%–40%, што резултира ниским нивоом пречишћавања отпадних вода.
Секундарни третман има за циљ значајно уклањање органских загађивача из отпадних вода. На пример, након секундарног третмана, 80%–90% БПК у отпадној води може бити уклоњено. На пример, садржај БПК у пречишћеној градској канализацији може бити испод 30 мг/Л. Већина јединица за аеробни биолошки третман може постићи овај захтев.
Терцијарни третман има за циљ даље уклањање загађивача које секундарни третман није успео да уклони, укључујући органску материју, фосфор, азот и растворљиве неорганске материје које микроорганизми нису могли да разграде. Терцијарни третман је синоним за напредни третман, али та два нису потпуно идентична. Терцијарни третман је додатна јединица или системи за третман који се додају након секундарног третмана за уклањање специфичних загађивача из отпадних вода, као што су фосфор и азот. Напредни третман, с друге стране, често је додатна јединица или систем који се додаје након секундарног третмана у сврху рециклирања и поновне употребе отпадних вода. Терцијарни третман је скупљи и сложенији за управљање, али у потпуности користи водне ресурсе. Неколико земаља је изградило нека терцијарна постројења за пречишћавање отпадних вода.
